Bez foliranja – izlozi su neprolazni izazov. Nema žene, a počesto i muškarca, koji ne zastane ispred izloga sa cipelama, galerijskih izloga, onih sa odećom ili sa knjigama… Još ako su atraktivno uređeni, još ako su svetlo, boje, raspored robe usklađeni sa istom – nema da omane.

Čudesno zanimljiva činjenica jeste ta da je savremeni izlog izmislio niko drugi do Frenk Baum, autor čuvenog romana za decu „Čarobnjak iz Oza“. Nije ni čudo kada se uzme u obzir da je Baumu u mladosti pozorište bilo velika strast. Njegov osećaj za teatralnost naveo ga je da sam počne da se bavi trgovinom. Da li je Baum, budući da je bio iz poprilično imućne porodice, ovim tek zadovoljavao svoju potrebu za igrom? Vrlo moguće. Akcenat je stavio na vizuelni aranžman svoje radnje, tačnije – na izlog, i u tome je bio inovator. Naravno da bi njegovi koncepti danas delovali zastarelo, naivno čak, ali su tada zaista predstavljali nešto novo. Baumovi izlozi bili su puni mehaničkih leptirova, lutki za odeću koje misteriozno nestaju, svetlucavih lampi, zvezda koje se vrte i točkova koji se okreću. Kakogod – privlačili su pažnju i izazivali da se u radnju uđe.

Vremenom je počeo da se rađa marketing u današnjem smislu te reči. Jedan od pionira bio je prof. Filip Kotler koji je 70-ih godina prošlog veka izumeo atmospherics tj. veštine, metode kako da se ljudi navedu da kupuju. Prva od njih bila je mjuzek – usklađivanje muzike sa robom, kako bi se ona uspešnije prodavala. Mjuzek navodi, i on je neprimetan. Deluje, ali ga gotovo ne čujemo. Kasnije se čitava priča upotpunjavala nizom atmospherics trikova poput naročitog raspoređivanja robe, posebnim sistemima prolaza pod čudnovatim uglovima, svakako dobro osmišljenih iako je reč o organizovanom neredu…

Ne bi li tako trebalo da bude i sa našim “izlozima”? Uzmimo da u njima držimo tekstove koje objavljujemo ili, na primer, pozive za radionice koje organizujemo, akcije koje pokrećemo. SVE podrazumeva “izlog” jer – naravno da nam je stalo da ljudi kroče unutra, da vide, osete, procene i da ponešto od izloženog postane i njihovo.

Ima raznih izlagača, i raznih izloga. Ipak, dve kategorije dominiraju nad svim našim različitostima: ili uređujemo, svesno i marljivo, svoje izloge, ili izlozi uređuju sami sebe. Glas ide za prvo. Drugo je rizik, radnja svedena na nadahnuće koje ne može biti presudno i nadasve je nedovoljno. Naš “izlog”  ne može biti dovoljno snažan ukoliko se ne uglača, poravna, sabere, dotera, osmisli – pre svega imajući u vidu, uslovno rečeno, ciljnu grupu koja će ispred njega da zastane. Jer, ma kako grubo da zvuči, svi naši poslovi jesu roba u izlogu.

Ima izloga haotičnih, ima sumornih, kitnjastih, bezukusnih, preukusnih, otmenih, krajnje originalnih, nadobudnih, duhovitih, anemičnih, koleričnih ili potpuno praznih. Da, izlozi mogu da budu i prazni ali se uvek nađu oni koji i takve vole.

Ali, o ukusima se ne raspravlja, niti bi trebalo tuđe kriterijume kritikovati. Osim kada obezvređuju nas. Pa ni tad, kad malo bolje razmislimo. Dovoljno je da dosledno sledimo sebe, da naš “izlog” uskladimo sa onim što se tek naslućuje iza “stakla” i da stojimo iza svih dolina, šuma, durbina, praporaca, pustinja, ludila i svega što namerni i slučajni prolaznici u našem izlogu mogu da vide.

Tanja Taubner